ajvar
Pogled na štandove placa pune crvenih rog paprika, žutih babura i “paradajzerica”, sjajnih, velikih, ljubičastih patlidžana, malih, bockavih zelenih krastavaca i velikih i malih glavica crvenog i bijelog kupusa podsjeća me na dane spremanja slane zimnice kod bake.
Pa iako je baka već ljeti spremala zimnicu, teglicu po teglicu, onako kako je povrće dozrijevalo, ponekad se dešavalo da je na placu nabavljala sastojke, uglavnom za ajvar.
Bez pretjerivanja i s dubokom nostalgijom, mogu reći da je bakin ajvar bio najbolji kojeg sam ikad jela.
Ne znam u čemu je bila tajna tog ajvara, jer po bakinom receptu i postupku pripreme, smo i mama i ja kuhale i pekle godinama ajvar, ali nikad nije bio tako dobar. Možda se radilo o kvaliteti paprika i patlidžana, koji su nekad bili bolji i ukusniji? Ili možda neki tajni sastojak kojeg je baka stavljala u ajvar, a nikad to nismo otkrile ni mama, ni ja? Na moju veliku žalost, ne znam. Ali se nadam jednog dana otkriti tu tajnu.
Kako god, baki sam pomagala kod kuhanja ajvara. Zapravo, mislim, više smetala, nego pomagala, ali ipak!
Crvena paprika
Čistile smo zajedno paprike, one velike, mesnate crvene rog paprike, baka ih je zvala “roge”. bilo je tu i narančastih i žutih, manjih “paradajzerica”, uglavnom ljutih, od kojih su nam ruke bile ljute i morale smo paziti da se ne počešemo po očima ili nosu, jer bi tada plakale!
Debeli, mesnati, patlidžani kočoperili su se svojom ljubičastom bojom, koja na žalost nije dugo potrajala, jer za ajvar se patlidžani moraju oguliti, kora nikako ne ide u ajvar.
Patlidžani
Dakle, čistile smo paprike od sjemena i pretina, patlidžanima gulile koru i sve rezale u komade podjednake veličine.
Paprike su se kuhale u jednom loncu, patlidžani u drugom, i jedni i drugi u slanoj vodi začinjenoj esencom. Zatim bi baka sve procijedila i ostavila kuhane paprike i patlidžane da se hlade preko noći.
Drugi dan bi na velikoj “flajš” mašini sa ne baš pretjerano sitnom šajbom za faširanje, isfaširala i paprike i patlidžane, posolila ih i zalila uljem.
U velikoj crnoj rajngli, specijalno namijenjenoj za ajvar, dinstala sve dok se ajvar ne bi pretvorio u najfiniju kremu.
Ajvar
Ajvar se pekao, odn. dinstao na bakinoj staroj peći na drva, a aroma paprika i patlidžana obavijala je kuhinju obećavajući nam svima najslasniji ajvar.
Baka je ajvar stalno miješala i baš nikad joj nije zagorio.
Pred kraj, dodavala je domaće feferone, češnjak, esenc, prema ukusu i planu za tu godinu, ovisno jesmo li, mi ukućani, htjeli više ljućeg ili blažeg ajvara.
Dok je baka pekla ajvar na peći, staklene teglice za ajvar su se “pekle” u pećnici te velike peći, odn. sterilizirale.
I tako, kad je ajvar bio gotov, začinjen i predivno aromatičan i teglice su bile spremne da se u njih ulije ajvar. Baka bi ih pažljivo, s debelom rukavicom vadila iz pećnice, punila vrućim ajvarom, malo po malo, pazeći da ne puknu.
Napunjene, vraćale su se u pećnicu i tako su se preko noći potpuno ohladile, kao i ajvar u njima.
Bakin ajvar
Treći dan sam ja dobivala zadatak da izrežem celofan i zatvorim teglice, dok je baka odvajala teglice ljutog od blagog ajvara i slagala ih u špajzu.
Već isti dan, za ručak su se obavezno pekle kobasice ili “krmenadlić iz pećnice” i uz prilog ajvara, svi su morali testirati kakav je te godine ajvar ispao.
Bilo da se radilo o blagom ili ljutom, ajvar je baš svake godine bio jednostavno savršen!!!
